Da nam svaki dan bude 3. decembar

Dragi naši prijatelji, ne nismo pogrešili datum. Većina nas zna da je 3. decembar dan koji je posvećen osobama sa invaliditetom. Naš cilj je da svest o ljudima koji žive sa nama, rade i tu su sa nama podigne na znatno viši nivo.

Da li samo jedan dan u godini treba da posvetimo osobama koje se inače svakodnevno suočavaju sa bezbroj prepreka i otežavajućim okolnostima, naravno da ne! Previše predrasuda i diskriminacije osobama sa invaliditetom još više otežava svakodnevnicu koja je za njih i bez svega navedenog jako teška.

Oslobodimo se svih predrasuda, jer su to osobe koje su deo naših života i ni po čemu se od nas ne razlikuju.

Svi smo jednaki. Potrudimo se zajedno da 3. decembar nama bude svaki dan.

Ovom prilikom, kao mali doprinos u cilju razbijanja predrasuda, ostvarivanju bolje komunikacije i odnosa prema osobama sa invalivitetom, molimo Vas da pročitate tekst koji će Vam približiti i olakšati svaki kontakt sa osobama koji žive sa određenim problemima.

Da nam svaki dan bude 3. decembar!

Kako da komuniciramo sa osobama sa invaliditetom – Bonton ?

Ako već poznajete osobu sa invaliditetom ili ako ste i vi sami osoba sa invaliditetom, možda vam se pitanje iz naslova učini čudnim i nepotrebnim, jer znate da za komunikaciju sa ovim osobam važe ista „pravila“ kao i za komunikaciju sa ljudima koji nemaju invaliditet. I znate šta, potpuno ste u pravu.

Međutim, ako do sada niste imali priliku da budete u društvu osobe sa invaliditetom, verovatno želite da saznate ta „pravila“. I vi ste potpuno u pravu.

Jer ne tako mali broj ljudi oseća se pomalo zbunjeno i zatečeno pri komunikaciji sa osobom koja ima neki vid invaliditeta. Mnogi se boje pogrešnih reči ili postupaka kojima bi možda nehotice povredili svog sagovornika/cu. Čak i same osobe sa invaliditetom kada se nađu u društvu osobe koja ima drugu vrstu invalidnosti, mogu da se osete pomalo zbunjeno.

I sve ovo je normalno i ljudski, jer većina ljudi se nije često susretala sa osobama sa invaliditetom pa je i sasvim razumljivo što se ovako osećaju. Ono što nije dobro jeste što nas ova naša osećanja sputavaju da slobodno komuniciramo i ostvarujemo društvene kontakte sa ljudima koji imaju neku vrstu invalidnosti.

Upravo sa željom da se olakša svakodnevni život osoba sa invaliditetom i unapredi njihova društvena uključenost, kao i da se ljudi podstaknu na kontakte bez straha, napravljen je bonton za svakodnevnu komunikacije sa osobama sa invaliditetom.

Sa istom željom prenosim pomenuti bonton u nastavku ovog teksta, uz male dopune i objašnjenja iz mog ličnog iskustva.

BONTON ZA PRAVILNO PONAŠANJE I KOMUNIKACIJU SA OSOBAMA SA INVALIDITETOM

• Prilikom razgovora sa osobom sa invaliditetom najvažnije je da usmerimo pažnju na osobu, a ne na njen invalidite. Invaliditet je samo jedna od datosti ili svojstva ličnosti, kao što je to na primer visina ili boja očiju, i nikako ne određuje samu osobu.
• Pristojno je i normalno da se  rukujemo sa osobom sa invaliditetom, a to treba učititi i kada osoba ima ograničene mogućnosti pokreta ruke, koristi protezu ili je slepa.

• Kada smo u društvu osobe sa invaliditetom, treba da budemo prirodni i neposredni. Nema razloga za  preteranom ljubaznošću, iskazivanjem sažaljenja ili ustručavanjem i nelagodom.
• Svaki vid izbegavanja ili ignorsanja osobe sa invaliditetom je oblik skrivene diskriminacije. Izbegavanje direktne komunikacije, skretanje pogleda i okretanje leđa osobi su znaci nepoštovanja i odbacivanja i mogu povrediti njenu ličnost i dostojanstvo.
• Kada se obraćamo osobi sa invaliditetom, treba da se obraćamo direkto i neposredno njoj, a ne njenom partneru, pratiocu, prevodiocu ili roditelju. Iako poseduju neki fizički ili senzorni invaliditet, većina ovih osoba ima normalnu inteligenciju, tako da sa njima treba komunicirat na istom intelektualnom nivou kao sa bilo kojom drugom osobom bez invaliditeta. Iz tog razloga, u komunikaciji sa osobom sa invalididitetom nema potrebe da tražimo „posrednika“.
• Kada uočimo da je potrebno da pružimo pomoći osobi sa invaliditetom, najbolje je da pitamo samu osobu kako joj najbolje možemo pomoći. Često se dešava da u takvim situacijama polazimo od sebe i od toga kako mi mislimo da je najbolje da reagujemo, a nesvesno zanemarujemo potrebe same osobe i  pristup koji njoj najviše odgovara.
• Treba poštovati pravo na slobodan izbor i samostalnost osoba sa invaliditetom. Nedopustivo je nametati stavove, postupke i odluke odrasloj osobi sa invaliditetom pod izgovorom njene invalidnosti. Jedini izuzetak mogu prestavljati osobe sa određenim intelektualnim invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti ne mogu potpuno samostalno donositi odluke.
• Ne treba da se bojimo pogrešnih reči ili izraza u komunikaciji sa osobama sa invaliditetom.  Razgovarajmo normalno, služeći se svakodnevnim rečima i izrazima poput: „Vidimo se”, „Žurim, trčim/idem dalje”, „Čujemo se” – bez obzira o kakvom invaliditetu se radi kod osobe sa kojom razgovaramo.
• Ako sa osobom u invalidskim kolicima vodimo duži razgovor, treba da sednemo ili kleknemo kako bi smo se gledali u oči. Na ovaj način, oba sagovornika su u istim pozicijama, što im obezbeđuje osećaj ravnopravnosti i međusobnog poštovanja.
• Ako osoba otežano govori, treba da je slušamo sa dodatnom pažnjom. Ako nismo razumeli šta je rekla, treba da je zamolimo da ponovi. Ne treba da se pretvaramo da smo je razumeli ili da završavamo rečenicu umesto nje
• Kada se pozdravljamo sa slepom ili slabovidom osobom, koju ne srećemo često, treba da joj se predstavimo i kažemo gde smo se upoznali da bismo joj pomogli da nas prepozna. Ako nudimo pomoć u kretanju, treba joj ponuditi da se osloni na našu ruku ili rame.
• Gluvo-slepe osobe nas mogu razumeti jedino putem dodira. Ako se nekada nađemo u situaciji da komuniciramo sa osobom koja ima ovu vrstu invaliditeta, uspostavićemo kontakt sa njom ispisivanjem velikih pisanih slova na njenom dlanu.
• ada razgovaramo sa osobom koja ima intelektualni invaliditet poželjno je da korstimo kratke i jasno formulisane rečenice. Takođe, ne treba da upotrebljavamo reči i izraze koji su dvosmisleni, stranog porekla, suviše stručne i apstraktne termine.
• Ako razgovaramo sa osobom oštećenog sluha, treba da pričamo polako i da licem budemo direktno okrenuti ka njoj, jer će joj naš izraz lica i pokreti usana pomoći da nas razume. Nema razloga da vičemo, ili da govorimo osobi u uvo. Ako ipak nismo sigurni da nas je razumeo/la -možemo da napišemo poruku.
• Kada osobi sa invaliditetom objašnjavamo put, moramo da mislimo na stvari kao što su: udaljenost, pristupačnost, gde su trotoari koji imaju rampe na prelazima i trake za slepe, gde postoje zvučni semofori, koje ustanove/zgrade imaju postavljene rampe i slično. Ukratko treba da vodimo računa o svim faktorima i fizičkim preprekama koje mogu ometati odnosno olakšati kretanje osoba sa invaliditetom.
• Decu ne treba sprečavati da postavljaju pitanja osobi sa invaliditetom o njenim ortopedskim pomagalima – kolica, hodalice, štake, proteze, štapovi. Otvoren razgovor pomaže da se razbiju i premoste predrasuda koje proističu iz strahova ili zabluda, a koji se baziraju upravo na neznanju i nedovoljnoj informisanosti.
• Kad se osoba koja koristi kolica „prebaci“ iz njih u automobil ili na stolicu, klupu, krevet i slično, ne treba micati kolica izvan njenog dohvata. Ako se ipak moraju pomeriti iz nekog razloga, treba da pitamo za mišljenje osobu koja koristi kolica. Isto se odnosi i na osobe koje koriste hodalice i štake.
• Ne mislimo o ljudima sa ortopedskim pomagalima kao o bolesnicima. Oštećenja koja uzrokuju nemogućnost kretanja mogu nastati i bez pojave bolesti. Neki od razloga korišćenja ortopedskih pomagala mogu biti: oštećenje kičmene moždine, moždani udar, amputacija, mišićna distrofija, cerebralna paraliza, skleroza multipleks, dečja paraliza, bolesti srca, teži oblici reumatičnih pojava i još mnogo drugih uzroka pri oštećenju organa za kretanja.

• Upotreba ortopedskih pomagala nije tragedija. Kao što kratkovidim ili dalekovidim ljudima naočare pomažu da koriguju vid, isto tako ortopedska pomagala koja su dobro opremljena i odabrana, zapravo pružaju slobodu korisniku, kao i mogućnost kretanja i punog angažmana u životu.
• Pomagala kao što su štake, štap ili kolica osobe sa invaliditetom možemo da diramo samo ako smo za to bili zamoljeni. Ne naslanjajmo se na invalidska kolica, ona su deo intimnog prostora osobe koja ih koristi.

• Ne milovati psa vodiča dok je na „radnom mestu”. Ako to želimo, uvek pitajmo vlasnika za dozvolu. Takođe, treba omogućiti nesmetan pristup i ulaz psima vodičima u javnim institucijama i u prevoznim sredstvima. 
• Lična pitanja o invaliditetu ili njegovim uzrocima ne treba da postavljamo osobi sa invaliditetom ako s njom nismo bliski. Neke osobe su spremne da vrlo otvoreno govore o svom invaliditetu, čak i pred nepoznatim ljudima, ali nekima od njih to može biti neprijatno, pa iz tog razloga treba biti obazriv i poštovati njihova osećanja i odluke.
• Treba biti tolerantan i strpljiv u ophođenju sa osobama sa invaliditetom jer nekima od njih može trebati više vremena da obave neku radnju ili nešto kažu. Iako su poneka prinuđene da neke aktivnosti rade sporije, osobe sa invaliditetom mogu biti vrlo efikasne i uspešne u mnogim poslovima.
• Osobe sa invaliditetom imaju pravo na gešku. Kao i svi ljudi, i osobe sa invaliditetom mogu da pogreše i to ni na koji način nije posledica njihove invalidnosti, već odraz naše „nesavršene“ ljudske prirode.
• Ne hvalimo preterano osobu sa invaliditetom zbog obavljanja normalnih životnih radnji ili određenih poslova. Ako osoba ima neku vrstu invaliditeta, to nikako ne znači da su sve njene fukcije i sposobnosti time pogođene. Osoba koja je, na primer, u kolicima ili je slepa može sa lakoćom naučiti lekciju ili napisati dobar tekst, jer njene intelektualne sposobnosti nisu narušene vrstom invalidnosti koju ima.

• Kada čekamo u redu treba da ustupimo svoje mesto ili da se potrudimo da teško pokretna osoba odmah dođe na red. Nekim osobama sa invaliditetom može biti fizički naporno čekanje u dugim redovima, a osobe sa autizmom mogu biti uznemirene.
• Prilikom vožnje u javnim prevoznim sredstvima ustupimo svoje mesto osobama sa invaliditetom. Pomozimo im uvek i pri ulasku i izlasku iz autobusa, voza,tramvaja, aviona…

• Poštujmo vozače sa invaliditetom. Kada u saobraćaju susretnemo vozilo označeno “invalidskim znakom”, povećajmo razmak, smanjimo brzinu vožnje i povećajmo oprez. Uvažimo njihovu sporost u obavljanju radnji. Ne parkirajmo se na parking mesta koja su označena “invalidskim znakom”.

• Od nas se ne očekuje da pokazujemo sažaljenje prema osobama sa invaliditetom. Prema njima se ponašajmo kao prema jednakima, jer one to i jesu.
• U komunikaciji sa osobama sa invaliditetom, ali i sa osobama bez invaliditeta, treba da se pridržavamo osnovnog pravila koje glasi da se prema drugima ophodimo onako kako želimo da se drugi ophode prema nama.